Religija - Pravoslavlje

[Vesna]

Bogojavljenje

Na Bogojavljanje vernici se pozdravljaju sa "Hristos se javi", a otpozdravljaju sa "Vaistinu se javi", a ovo su narodna verovanja i običaji

Bogojavljenje se obeležava 19.januara i to je fiksni praznik, ne menja se iz godine u godinu.

Prema hrišćanskoj tradiciji, Hristos je, kada je napunio 30 godina, došao na reku Jordan kako bi ga krstio Sveti Jovan.

Osećajući da je pred njim Mesija, Sveti Jovan dočeka Isusa rečima: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni da ja tebe krstim". Isus mu na to odgovori: "Ostavi sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu".

Posle tih reči Sin Božji uđe u Jordan. Tada se nad njim otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba. Istovremeno se sa neba čuo glas Boga Oca koji je rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni. On je po mojoj volji".

Tako se, pri Isusovom krštenju, Bog javio u tri ličnosti - Bog Otac je govorio sa neba, Bog Sin se krstio u Jordanu, a Bog Duh Sveti je, u vidu goluba, sišao sa neba nad Hristovu glavu.Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hrista u mesijansku misiju. Događaj objavljivanja Bogočoveka, navodi se u svetim knjigama, slavi se kao Bogojavljanje.

Takođe, Crkva je ustanovila Svetu tajnu krštenja za svako ljudsko biće. Krštenjem se postaje član Hristove crkve i duša se čisti od svakog greha.Na Krstovdan (uoči Bogojavljenja), kao i na sam praznik, posle liturgije, vrši se veliko osvećenje vode u hramu ili u porti hrama.

Ta voda se uzima i nosi kući. Čuva se kao čudotvorna sveta dragocenost. Nikada se ne kvari. Njom se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i ostalih nečistih sila. Pije se tokom cele godine radi isceljenja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, očišćenja duše i tela.

Bogojavljensku vodicu nekada su pile trudnice da bi se "otvorile kao nebo na Bogojavljenje" pa da se lako porode. Ta se voda sipa i u bunar da se pročisti ako u njega padne kakva životinja. U stara vremena osvećena vodica davala se bolesnicima koji nisu mogli da odu u crkvu na pričest.

Nekada se smatralo da su dani pogodni za venčanja počinjali od Bogojavljenja. Od Božića do Bogojavljenja mrsni su dani; mrsi se i sredom i petkom, ali se dan uoči Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Dani od Božića do Bogojavljenja u narodu se zovu "nekršteni".

Veruje se da se, u gluvo doba, uoči Bogojavljenja, na tren otvara nebo, da se krste (ukrštaju) vetrovi što duvaju zimi s onima što duvaju leti i da sva voda postaje sveta. Ko se tada zatekne na otvorenom i to vidi može od Boga da zatraži ispunjenje jedne želje.

Od pre desetak godina kod Srba je obnovljen stari običaj da se u reku baci krst, a mladići se takmiče da do njega stignu i prvi ga uhvate.

Takođe, trebalo bi da zapamtite san koji ste usnuli u noći između 18. i 19. januara, jer oni predstavaljaju poruku od Boga i svojevrsno predskazanje događaja koji slede.

[Vesna]

Крстовдан

Свети Теопемт и Теона - Крстовдан

Када Диоклецијан објави гоњење хришћана, епископ никомидијски Теопемт беше први који пострада за Христа. Он беше изведен пред цара, и цар му запрети смртном казном, ако се не одрече Христа. На ту претњу храбри епископ одговори цару: „Стоји написано: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Ти, царе, имаш власт кад мојим телом, чини с њим што ти драго”. Би много бијен, глађу мучен и истјазаван на разне начине. Најзад цар дозва неког мађионичара, Теону, да Божјем човеку некако мађијама доскочи. Теона раствори у води најјачи отров и даде Теопемту да испије. Теопемт прекрсти чашу и испи отров. Видев Теона, да његов отров ништа не нашкоди Теопемту, он се окрете к цару и узвикну: „И ја сам хришћанин, и клањам се Распетоме”. Обојица бише на смрт осуђени: Теопемта мачем посекоше, а Теону жива у земљу затрпаше, 298 године. Чесно пострадаше и грађани Царства Христовога постадоше.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети пророк Михеј i

Савременик пророка Илије. Прорекао опаком цару Ахаву погибао у рату с Асирцима (i цар 22; ii Днев 18). Прорицао је све усмено и није писао ништа. Други је, пак, био онај Михеј који је прорекао рођење Господа у Витлејему, и књигу пророчанства написао.

Преподобна мати Синклитикија

Пореклом из Македоније. Васпитана у Александрији. Као богата и угледна девојка имала је много просаца, но она их све одбије и одбегне из родитељске куће у манастир. У највећој уздржљивости, бдењу и молитви поживи до осамдесет година. Њене поуке монахињама одувек су сматране правим духовним бисером, јер ова праведница није дошла до високе мудрости кроз књиге, него кроз страдање, муку, даноноћно размишљање и духовно општење с вишим божанским светом. Преселила се душом у тај виши свет 350. године. Света Синклитикија између осталога говорила је: "Ако је време поста, немој се отказивати поста тобож због болести, јер гле и они који не посте, падају у исте болести". Још је говорила: "Као што се открито благо брзо разграби, тако и добродетељ, када се разглашава, помрачује се и губи".

Преподобна Аполинарија

Кћи Антимија, намесника малолетног цара Теодосија Млађег. То му беше старија кћи, док му млађа беше луда. Не хтеде се Аполинарија удавати, него се у срцу обручи Христу и удаљи у пустињу Мисирску. У мушком оделу и под мушким именом Доротеј, она ступи у мушки манастир где се подвизавала узносећи дух свој непрестано к Богу и горећи љубављу према Творцу своме. Царском намеснику Антимију посаветује неко да пошаље своју луду кћи пустињацима, да јој читају молитву. И по промислу Божјем догоди се да своју луду сестру исцели старија сестра силном молитвом. Тек када се Аполинарија упокоји, објави се тајна да она није била мушко но женско. Мужествена храброст ове свете девице остала је примером и подстреком кроз векове многима, који мисле о своме спасењу. Упокојила се 470. године.

Због Бога и душе невине девице
Постадоше Христу верне следбенице.
Насладе и раскош и смех оставише
Ангелскоме свету душе узвисише;
У телима слабим луче запаљене,
Духом Светим душе дивно осветљене
Вековима светле и пут указују,
c ангелима светим на небу ликују.
Аполинарија и Сиклитикија,
У срцима вашим Дух Свети засија,
Он вас и утврди, Он вас веде, учи,
Он вас уневести и Христу обручи,
Молите се за нас, чудне испоснице,
Јунакиње храбре, бесмртне девице.

РАСУЂИВАЊЕ

Плод, плод, и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост — све је то само лишће на дрвету. „Свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца" (Мат. 3, 10). Чак и нехришћански народи ценили су добра дела више него лепе речи. Кудикамо више то мора бити правило за следбенике Христове. На једном сабору Атињана, на коме беху и изасланици шпартански, неки старац хођаше од клупе до клупе тражећи места да седне. Атињани му се подсмеваху и места му не уступаху. Када старац приђе Шпартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видећи то Атињани похвалише Шпартанце красноречивим похвалама. На то им Шпартанци одговорише: „Атињани знају шта је добро, но не творе добро." Ко твори добро, тај личи на дрво које доноси добар плод домаћину своме. А извор добра у човеку јесте добро, богољубиво срце.

[Vesna]

Bozicna Poslanica

Božićna poslanica patrijarha Irineja - "Kosovo i Metohija su srpski Jerusalim i sveta zemlja"

Badnji dan obeležava se liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom, pred najradosnihi hrišcanski praznik Božić

Pravoslavni vernici u Srbiji danas obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka.

Badnji dan obeležava se liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom, pred najradosniji hrišcanski praznik Božić.

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej pozvao je u Božićnoj poslanici vernike da srcem i dušom budu jedno sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji koje je "naš večni zalog".

Istakao je da se ne sme zaboraviti da su Kosovo i Metohija srpski Jerusalim i sveta zemlja i pozvao da se ne zaborave i naši građani koji žive na Kosovu i Metohiji u teškim uslovima.

Prema njegovim rečima, "ništa nam neće vredeti ni država, niti uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak kome toliko težimo, niti sva dobra ovoga sveta, ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo, tojest ako više umiremo nego što se rađamo".

Takođe je pozvao vernike da se mole za sve ljude i za mir u svetu kako bi se oni koji drže poluge moći okrenuli dobru.

- Mi pravoslavni hrišćani i deca Crkve, Njegovom (božjom) blagodaću osnaženi, bez obzira na to kako se drugi odnose prema nama bilo gde, u otadžbini, okruženju i vascelom svetu, svima uzvraćamo po zapovesti Božjoj - bratski i prijateljski, ma koje vere i narodnosti oni bili, znajući da nas Bog ljubavi pita šta mi činimo drugima, a ne šta drugi čine nama - istakao je patrijarh.

Poslanica;

Kosovo i Metohija su naš Jerusalim, naša sveta zemlja, budimo jedno sa našim narodom koji ga čuva i brani, poručio je poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej u Božićnoj poslanici, u kojoj opominje da nam ništa neće vredeti ni država, ni ekonomski napredak ako više umiremo nego što se rađamo, jer ćemo tako nestati kao narod.



"Osobito pozivamo sve verne da u ovoj tihoj noći, srcem i dušom budu jedno sa mnogostradalnim pravoslavnim srpskim narodom koji verno čuva i brani svaku stopu svete zemlje Kosova i Metohije, koja nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog", naglasio je patrijarh Irinej.

Kaže da su vremena burna dolazila i prolazila, ali su za sve to vreme naši preci u svojim srcima neizbrisivo nosili Pećku patrijaršiju, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Banjsku, Dečane, Svete arhangele i na hiljade drugih svetih oltara širom Kosova i Metohije.

Prema rečima patrijarha Irineja, naši su preci znali ko je još u sedmom stoleću kročio na tu svetu zemlju, otvarao prve škole pri manastirima, pisao knjige, živopisao freske i ikone, otvarao prve bolnice, pisao slovenske knjige.

Patrijarh Irinej kaže da su oni znali koji su vladari iz loze Nemanjića, Lazarevića, Brankovića, Petrovića, Obrenovića i Karađorđevića podizali svetinje širom srpske zemlje i navodi: A znamo to i mi, njihovi potomci.

Znamo da je na Kosovu i Metohiji ostao naš napaćeni narod da mučenički ispoveda svoju svetu pravoslavnu veru i hrabro svedoči svoje srpsko ime, napominje poglavar SPC.

Znamo, kao što i oni znaju, i ne zaboravljamo ništa od svega toga, jer su Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša sveta zemlja. I zato možemo da, zajedno sa spalmopojcem Davidom, molitveno obećamo: "Ako zaboravim tebe, Jerusalime," – ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo, – "neka me zaboravi desnica moja", poručuje patrijarh Irinej.

Prema rečima poglavara SPC, "ništa nam neće vredeti ni država, ni uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak kome toliko težimo, niti sva dobra ovoga sveta, ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo, to jest ako više umiremo nego što se rađamo".

Patrijarh Irinej ističe da našim hrišćanskim precima nije bilo teško da, tokom svoje burne istorije, nekad doslovce iz pepela vaspostave državu, privredu, kulturu i sve ono što ih je oduvek činilo pripadnicima istinski evropske civilizacije.

"To im je svaki put polazilo za rukom jer su njihovi domovi bili ispunjeni verom, vrlinama i snagom, dok su im se deca izobilno rađala", ukazuje poglavar SPC patrijarh Irinej u Božićnoj poslanici.

Razni izvori sa neta / 06.01.2018

[Vesna]

Badnji dan i Bozic

BADNJI DAN? Da li znate šta mi to danas obeležavamo i koji je smisao toga

Sečenje badnjaka se vrši zato što su vitlejemski pastiri, nakon što im se obratio anđeo i sa njim "mnoštvo vojske nebeske", nasekli granje i odneli ga u pećinu u kojoj ih je Josif založio kako bi se ugrejali. Ali, zašto se slama baca po podu i na koje nas hrišćanske vrednosti to podseća?

Širom hrišćanskog sveta, gotovo po pravilu, Crkva je pod parolom da je suština važnija od forme prihvatala i pokrštavala brojne paganske običaje, i davala im novi smisao, ne bi li privolela potencijalne vernike "čije duše treba spasiti" te istovremeno iskorenila staru mnogobožačku religiju.

Tako je bilo i među Srbima, tako je i sa Badnjim danom. Običaji vezani za ovaj praznik imaju svoje duboke balkanske prethrišćanske korene, neki bi rekli i pretslovenske, ali su prihvatanjem hrišćanstva oni dobili jedan potpuno drugi smisao i značenje, pa i objašnjenje. O paganskim korenima ćemo neki drugi put, kada bude bio adekvatniji trenutak. Sada ćemo se pozabaviti hrišćanskim suštinama. I to taksativno, radi preglednosti.

Sečenje badnjaka se vrši zato što su vitlejemski pastiri, nakon što im se obratio anđeo i sa njim "mnoštvo vojske nebeske", nasekli granje i odneli ga u pećinu u kojoj ih je Josif založio kako bi se ugrejali. Ovo je legenda bez uporišta u Novom zavetu, ali se smatra nagoveštajem drveta od kojeg je napravljen krst na kojem je Hrist razapet. Ne treba smetnuti ni sa uma to, što se mahom seče mladi i pravi cer za badnjak; u pitanju je drvo iz roda hrastova, vezano za paganski kult gromovnika, a ova preferencija možda je opstala zbog lingvističke sličnosti reči "Hrist" i "hrast" (koje inače nemaju nikakve etimološke veze jedna sa drugom).


Posipanje žitom na Badnji dan i na Božić, reminiscencija je na žito koje je Presvete Bogorodica bacala stoci u štali (koja se nalazila u pećini) nakon što se Isus rodio, kako životinje ne bi jele slamu u jaslama u kojima je dete ležalo.

Slama koja se posipa po podu — u današnje vreme sve ređe, posebno u urbanim sredinama — simboliše slamu u vitlejemskoj pećini, podseća nas na to da se Isus rodio u štali, podseća nas na važnost skromnosti i smernosti, na važnost toga da se ne gordimo pred drugima jer eto — Bog se utelovio na jednom tako neuglednom mestu. Drugim rečima: to što je neko rođen u obilju ne znači da je iznad drugih.

Kađenje doma simboliše zlato, tamjan i smirnu: darove koje su mudraci sa Istoka doneli najvažnijem novorođenčetu u istoriji ljudske vrste. Orasi koji se bacaju u uglove doma pak predstavljaju Božiju vlast na sve četiri strane sveta: takvo je, barem, tumačenje.


Pogača simboliše telo Hristovo, vino — krv. Dakle, domaća pričest u malom. Riba je najstariji simbol hrišćanstva, i simbol samog Sina Božijeg, so se drži za simbol božanske sile, a med za — simbol slatkoće večnog života u Bogu. Sveća predstavlja svetlost Božiju: "Ja sam svetlost svetu", kaže Isus. Konačno, paljenje badnjaka od čega takođe nastaje svetlost, označava završetak Badnjeg dana i početak Božića, a tu se vraćamo na ono što je Josif učinio u pećini.

Treba pomenuti i par važnih običaja vezanih za ovaj dan. Naime, Srbin kada odabere drvo koje će seći, okrene se ka istoku, prekrsti se tri puta, sazove Boga, svoju krsnu slavu i Božić, pa tek onda sekirom seče badnjak. Nakon što se badnjak unese u dom a pre sedanja za trpezu na Badnje veče, peva se tropar "Roždestvo tvoje", ukućani se potom pomole Bogu, izgovore molitve koje znaju i čestitaju jedni drugima.

Božićni tropar glasi:
"Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš,
zasija svetu svetlost razuma,
jer u njemu oni koji zvezdama služahu
od zvezde se naučiše
da se klanjaju Tebi,
Suncu Pravde,
i Tebe da poznaju sa visine Istoka,
Gospode, slava Tebi".

telegraf.rs

[Vesna]

Raskol Hriscanske crkve

Др. Томас Бремер, о. Сава Јањић
ХРИШЋАНСТВО ИЗМЕЂУ ПАПСТВА И САБОРНОСТИ

Полагањем буле искључења против патријарха Михаила Керуларија коју је 16. јула 1054. године на престо Свете Софије у Цариграду ставио кардинал Хумерт у име папе Лава Деветог, умрлог три месеца раније, хришћанство је и званично подељено на источно и западно, чиме је почело постојање Римокатоличке цркве и православних цркава у виду посебних целина. Већина теолога на обе стране данас је сагласна да је овај догадај, који се збио пре 950 година и у историји Цркве је познат као Велики раскол, шизма или отпад, био само епизода у неколико векова дугом "процесу "устрањивања" између хришћанског Истока и Запада".

"Деоба Цркве је историјски врло сложена појава у којој се само уз несавестан и тенденциозан приступ може кривица свалити само на једну страну и потпуно ‘оправдати’ друга. Догматски је важно не толико како су се разделиле Цркве, него шта их је поделило - важне су оне тврдње Римске цркве - прво о себи самој (догма о папској непогрешивости), а затим о вери Цркве (учење о Светом Духу, о безгрешном зачећу Богородице), које се по непогрешивом осећању православних налазе у супротности са основном истином хришћанства", истиче протојереј Александар Шмемам, један од водећих теолога 20. века у књизи "Историјски пут православља".


Руски староверци

Реч раскол је руског порекла и њом је означавано "секташтво и цепање Православне цркве у Русији 1666. године", пише у Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије. Патријарх Никон (1652-1658) наметнуо је реформу обреда у Руској цркви у складу са литургијским правилима у источним патријаршијама, односно грчком праксом, што је изазвало раскол са староверцима које је Московска патријаршија на црквеном Сабору 1667. године екскомуницирала као "фундаменталисте". Упркос прогонима број старовераца у Русији до 1917. порастао је на скоро десет милиона, тврди се у "Енциклопедији живих религија".


Иако у ранохришћанској свести, како објашњава Шмемам, "јединство Цркве није доживљавано само као форма, него пре свега као садржина самог хришћанства: Христос је дошао да ‘расејану децу Божју сабере у једно’, да би људе које су поделили ‘природни’ разлози сјединио у натприродно јединство новог народа Божјег ‘у коме више нема ни Јудејаца, ни Јелина, ни роба, ни слободног, ни мушкога, ни женског, него је све у свему Христос’", размимоилажење измеду Рима и Цариграда постају очигледна већ средином 5. века. Убрзана не само богословским, него и различитим политичким, друштвеним и културним приликама које су условиле и два различита "‘режима’ црквене управе, монархију папства на Западу и колегијалну саборност на Истоку", средином 1054. године само су кулминирала у отворен разлаз.

Западна варијанта

У "Енциклопедији живих религија" под појмом Велики раскол помиње се и подела западног хришћанског света на савезе више супарничких претендената на папску столицу у периоду измеду 1378. и 1417. године. Феномен истовременог постојања и деловања неколико папа са својим кардиналима, настао је због спорова око авињонског папства (папа Климент Пети је папски престо преселио из Рима у Авињон 1309. одакле је враћен 1377. године) и неслагања групе кардинала са избором папе Урбана Шестог 1378. године. Они су за папу изабрали Климента Осмог који се вратио у Авињон. Готово 40 година паралелно су постојала два низа папа што је довело до подела меду религиозним редовима и изазвало велику кризу у Римокатоличкој цркви. Оба кардиналска колегијума 1408. отказала су послушност својим папама и заказала Сабор у Пизи , на коме је за поглавара изабран папа Александар Пети, кога ниједан од супарничких папа није признао. Велики раскол је превазиђен тек 1417. године, избором папе Мартина Петог.


Покушаји да се ствари поправе дефинитивно су пропали падом Цариграда у руке крсташа 1204. у Четвртом крсташком походу под папом Инокентијем Трећим који је себе називао "Христовим замеником" и стварањем Латинског царства, што православни никада нису заборавили Риму. Све уније којима је потом покушавано да се превазиђе раскол нису дале резултате. До помака дошло је тек у 20. веку.
Први корак многи виде у уводењу грегоријанског календара у Цариградској патријаршији и Грчкој православној цркви 1923. године, што је већи део православног света одбио да прихвати као "научно дотеривање неисправног јулијанског календара", тврдећи да је реч о "неканонском приближавању инославнима" и цепању "саборности и јединства православне молитве". Промена црквеног календара у Грчкој довела је до досад непревазиђеног раскола и одвајања Грчке старокалендарске цркве.

Званицно, васељенски патријарх Атинагора у Цариграду и папа Павле Шести у базилици Светог Петра у Риму, 7. децембра 1965. године узајамно у исто време повукли су анатеме бачене пре скоро 910 година. Иако су обојица били свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би стао конац разликама измеду Римокатоличке и Православне цркве", овај догадај изазвао је нове потресе у православном свету, где су се одмах чуле опомене да "повлаћење анатема без отклањања узрока који су до њих довели значи баћање анатеме на себе".

Помесне православне цркве досад нису одржале свеправославни Сабор на коме би потврдиле Атинагорино повлачење анатеме и заузеле заједнички став о односима са Ватиканом, због чега је, између осталог, заустављен и теолошки дијалог започет 1979. године између Цариграда и Рима. Православље је скоро четири деценије разапето измеду мишљења блиских Ватикану да би "трећи миленујум могао да буде време обновљеног хришћанског јединства из првог миленијума" и дубоког уверења великог броја теолога да је "тај пут немогућ без враћања Рима на изворне вредности светоотачког предања", као и да је "сваки политички екуменизам за православне неприхватљив".

- Раскол меду хришћанима је скандал за свет. Омета мисију хришћанства. Између источних и западних хришћана има више заједништва, него подела. Не занемарујемо разлике, али нам је важније оно што је заједничко. Циљ екуменског покрета је заједништво у различитости и став Концила је да источне цркве треба да сачувају властите традиције. Али, да бисмо се приближили, потребно нам је још пуно корака, сусрета, како бисмо надвладали постојеће неспоразуме, осуде и клевете - став је Ватикана.
То, међутим, не умањује деликатност будућег приближавања у коме, не малу важност има прикривено ривалство "другог и трећег Рима", Цариграда и Москве, за примат међу једнакима у православном свету, као и положај који у општехришћанском поретку ствари за себе очекује први, стари Рим. Римска курија засад је задовољна сарадњом успостављеном са Васељенском, Јерусалимском, Антиохијском, Александријском, Румунском, Бугарском патријаршијом и Грчком православном црквом. У последње две године тој листи полако се прикључује и Српска православна црква, за коју се многи питају да ли је међу ватиканске дипломатске приоритете доспела као "природни мост" ка дубљем истоку и Московској патријаршији.

ЈеленаТасић
srpske-pravoslavne-ikone.com

[Vesna]

Svrha Slave

Slavska se trpeza sprema s ljubavlju

Slava se mora obeležavati bez obzira na okolnosti istog datuma u godini. Uz molitvu porodice i okupljene rodbine i prijatelja na trpezi se pored raznih slatkih i slanih jela obavezno moraju naći slavski kolač, crno vino, žito i slavska sveća.

Svrha Slave jeste zahvalnica određenom svecu za zaštitu i blagostanje.

Slavski kolač je simbol spasenja od počinjenih greghova, a lomljenje kolača na četiri dela predstavlja stradanje Isuusovo. Vino na kolaču jeste Isusova krv koja sibolizuje pročišćenje naših grehova.


Za pripremu slavskog kolača potrebna je voda osvećena u crkvi.

Deo kolača namenjen je ukućanima, a ostatak se iznosi gostima.

Slavsko žito na trpezi simbol je večnog života i vaskrsnuća. Preliva se crnim vinom i u centar se postavlja manja sveća koja se kasnije gasi takođe vinom.

Žito se uz crno vino služi svakom gostu koji dolazi.

stvarukusa.rs

[Vesna]

O prorocanstvu cudesa Hristovih

о пророчанству чудеса Христових
Тада ће се отворити очи слијепима, и
уши глухима отвориће се. Тада ће
хромац скакати као јелен, и језик
нијемога пјеваће (Иса. 35, 5 - 6).
Ходите, браћо, да се надивимо сили Бога нашега живога, који отвори очи смртну човеку, да види у превеликој даљини времена оно што ће се збити. И још како да види: до у саме појединости, као да је сам тај пророк био апостол Христов, и ходио с Христом Господом, и гледао чудо за чудом, како Он слепима даје вид, и глухима слух, и хромима здравље ногу, и немима глас и говор. Када Јован Крститељ из тамнице посла ученике своје да питају Христа: јеси ли ти онај што ће доћи? Господ Христос одговори им речима свога пророка Исаије: идите и кажите Јовану што чујете и видите, слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају (Мат. 11).
Погледајте, како је дивно стројио Господ спасење наше! Оно што је преко пророка Својих о Себи прорекао, оно је Он и испунио. Пророк је негда говорио Његове речи внушене Духом Светим, а сада Он говори речи Свога пророка. Негда се пророк позивао на Њега, а сад Он на пророка. Да покаже тиме, да и кад говори Своје речи и кад говори пророкове речи, увек говори само Своје. Да покаже, да је и онда Он говорио а не пророк, и сада Он говори, а не неко други. И да оправда пророка Свога, као верног слугу Свога, те да нико не може рећи: пророк је лажно говорио. И тако пророци служише слави Христа Господа и Христос Господ прослави пророке Своје, истините слуге Своје.
О Господе Исусе, прослављени од слугу Својих и прославитељу слугу Својих, помози и нама, да речју, и делом и мислима послужимо величанственој слави имена Твојега. Теби слава и хвала вавек. Амин.

pravoslavnikalendar.iz.rs

[Vesna]

O istinitosti svedocanstva Hristova

o истинитости сведочанства Христова

Ако ја свједочим сам за себе,
истинито је свједочанство моје (Јов. 8,14).
Светлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок, да посведочи постојање тројединог Бога, постојање света ангела и душа, љубав Божју према људима, Промисао Божји о људима, силу правде над неправдом, моћ истине над лажју, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника, васкрсење из мртвих, Суд Божји, и још много осталога, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали
нити тврдо веровали. А пре свега да посведочи, да је Он Син Бога живога, раван Оцу Своме по бићу, сили и љубави, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога, и ангеле Божје, и праведнике, и за вечност, и за време сведочанство је Његово истинито, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје, у самој ствари оно је истинито само по себи.
О Господе преблагословени, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Pravoslavac - crkveni kalendar

[Vesna]

Света мученица Евлалија

У време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје". У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа.

Бела Божја голубица,
И Христова мученица,
Евлалија муке жели,
Да мукама дух убели.
Шта је тело? слабо грне,
Кад из њега душа пр'не,
Прах се враћа праху своме,
Душа свету ангелскоме.
Евлалија Христа носи,
Без уздаха муке сноси,
Муке сноси, Бога моли,
Мучитељу да одоли.
И одоли голубица,
И победи мученица.
Тело њено израњено,
Белим снегом покривено,
Душа - голуб из ње лети,
Створитељу свом узлети,
На мртвоме лицу њеном,
Белим снегом покривеном,
Гле осмеха победнице,
Гле осмеха осветнице!
Осмехом се осветила
И нов живот објавила.
Молитвама Евлалије
И нас Бог да помилује!



РАСУЂИВАЊЕ

Кад се човек једном истински покаје, не треба више да мисли о гресима учињеним, да не би опет згрешио. Св. Антоније саветује: „Чувај се, да се ум твој не оскврни сећањем пређашњих грехова, и да се у теби не обнови осећање тих грехова". Опет на другом месту вели: „не утврђуј у души својој раније учињене грехове размишљањем о њима, да се они не понове у теби. Буди уверен, да су ти они опроштени од онога времена, када си предао себе Богу и покајању. И у то не сумњај." За св. Амона говорили су, да је он био достигао такво савршенство, да од многе благости није знао више да постоји зло. Кад су га питали, какав је то тесный и прискорбный путь, он одговори: „то је обуздање својих помисли и одсечење сопствених жеља ради испуњења воље Божје". Ко обуздава грешне помисли, тај не мисли ни о својим ни о туђим гресима, и ни о чем трулежном, ни о чем земаљском. Ум је таквога човека непрестано на небу, где нема зла. Тако постепено и у њему нестаје зла, чак и у мислима.


БЕСЕДА

о пророчанству чудеса Христових
Тада ће се отворити очи слијепима, и
уши глухима отвориће се. Тада ће
хромац скакати као јелен, и језик
нијемога пјеваће (Иса. 35, 5 - 6).
Ходите, браћо, да се надивимо сили Бога нашега живога, који отвори очи смртну човеку, да види у превеликој даљини времена оно што ће се збити. И још како да види: до у саме појединости, као да је сам тај пророк био апостол Христов, и ходио с Христом Господом, и гледао чудо за чудом, како Он слепима даје вид, и глухима слух, и хромима здравље ногу, и немима глас и говор. Када Јован Крститељ из тамнице посла ученике своје да питају Христа: јеси ли ти онај што ће доћи? Господ Христос одговори им речима свога пророка Исаије: идите и кажите Јовану што чујете и видите, слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају (Мат. 11).
Погледајте, како је дивно сkројио Господ спасење наше! Оно што је преко пророка Својих о Себи прорекао, оно је Он и испунио. Пророк је негда говорио Његове речи внушене Духом Светим, а сада Он говори речи Свога пророка. Негда се пророк позивао на Њега, а сад Он на пророка. Да покаже тиме, да и кад говори Своје речи и кад говори пророкове речи, увек говори само Своје. Да покаже, да је и онда Он говорио а не пророк, и сада Он говори, а не неко други. И да оправда пророка Свога, као верног слугу Свога, те да нико не може рећи: пророк је лажно говорио. И тако пророци служише слави Христа Господа и Христос Господ прослави пророке Своје, истините слуге Своје.
О Господе Исусе, прослављени од слугу Својих и прославитељу слугу Својих, помози и нама, да речју, и делом и мислима послужимо величанственој слави имена Твојега. Теби слава и хвала вавек. Амин.

https://www.pravoslavnikalendar.rs/

[Vesna]

Polaganje pojasa Presvete Bogorodice.

257.jpg

Полагање појаса Пресвете Богородице

По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886 - 912). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.

Тропар (глас 8):

Владичице приснодјево, покрове људи, ризу и појас пречистога твога тела, као силан омотач си даровала граду твоме. И по бесеменом рођењу твоме остала си дјева: Од тебе се и природа и време обнављају. Зато те молимо, да мир граду твоме дарујеш, и душама нашим велику милост.

Свети Генадије патријарх Цариградски

За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10 јан.) и св. Данила Столпника (11 децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко нијезнао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471 год.

Свештеномученик Кипријан

Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258 год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и велекодушност правог хришћанина!

Свети Јован митрополит Кијевски

Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080 год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089 год.

Свети мученици јасеновачки
257-1.jpg


Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.
Молитва новомученицима српским

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.
- да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;
- да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;
- да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.

Амин, Амин и Амин.

Украс целој цркви, дика Картагени,
Пре и после смрти Кипријан свештени,
И речју и делом он учаше верне
Особно хвалећи чисте и девствене:
- Девственост је, рече, светиња полова,
Оно је слобода од страстних окова,
И извор чистоте, украс моралности,
Достојанство тела, и веза скромности,
Девство мир је дома, девство - круна слоге,
Девство је тишина, одсуство тревоге.
Кад се дух човечји од тела повуче,
И у царство своје унутра увуче,
И сагледа раскош унутрашњег света.
Тад више не пушта тело да му смета
Са страстима лудим, са жељама разним,
Са бригама лишним, са луксузом празним,
Луксуз нам не јавља украшену жену
Но нечисту душу и порочност њену.
О слободо златна од сујетних жеља,
Нецењено благо само светитеља!
Слобода је девство, девство је тишина,
Обоје дарови - Божијега Сина.
О Божији Сине, о благи Господе,
Подари нам славу девства и слободе.

РАСУЂИВАЊЕ

Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разненачине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија ирече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота". И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.